IT prekvalifikacija - iskustva, testovi i šta očekivati od obuke

Šta krije državna IT prekvalifikacija: od online testa do posla iz snova

Program prekvalifikacije u IT sektor, koji finansiraju Vlada Republike Srbije i program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP), privukao je ogromnu pažnju javnosti. Sa više od deset hiljada prijavljenih kandidata i samo nekoliko stotina mesta, ovo je postala jedna od najtraženijih prilika za promenu karijere. Ipak, iza sjajne priče o besplatnoj (ili skoro besplatnoj) obuci krije se složen proces testiranja, stroga selekcija i brojne nedoumice. U ovom tekstu, na osnovu iskustava brojnih učesnika, donosimo detaljan pregled svega što vas zanima - od prijave do potencijalnog zaposlenja.

Kako je sve počelo i šta program obećava

Priča je počela kao pilot projekat sa sto polaznika i četiri organizatora obuke. Već u drugoj fazi, kapacitet je proširen na još devet stotina mesta. Osnovna ideja bila je da se u kratkom roku obezbede novi talasi talenata za IT tržište rada. Obuka, prema prvobitnim planovima, trebalo je da traje od tri do šest meseci, uz oko 250 sati predavanja, 160 sati prakse i dodatnih 250 sati samostalnog rada. Zvuči primamljivo, posebno za ljude koji žele da se preusmere iz druge struke i uđu u svet programiranja.

Međutim, već na startu mnogi su postavili pitanje: da li je za tako malo vremena moguće postati kompetentan programer, čak i za početničku poziciju? Očekivanja su bila velika, ali realnost - kako pokazuju iskustva sa sličnih kurseva - često ume da bude drugačija.

Prvi krug: online testiranje kao eliminator

Nakon zatvaranja prijava, krenulo je masovno online testiranje. Sistem je bio zamišljen tako da kandidati u roku od nekoliko dana, od kuće, reše niz testova koji ispituju širok spektar sposobnosti. Testovi su se automatski otvarali jedan za drugim, a za svaki je bilo strogo vremensko ograničenje. Većina kandidata ističe da je iskustvo bilo izuzetno naporno - neki su testiranje završavali za tri sata sa kraćim pauzama, dok su drugi radili u jutarnjim satima i osećali veliki umor.

Šta se tačno ispitivalo? Baterija testova obuhvatala je:

• Engleski jezik - eliminacioni deo sa dvadeset pitanja osnovne gramatike i vokabulara, gde je bilo potrebno osvojiti minimalno jedanaest poena za prolazak.
• Numerički nizovi (poznati kao ARR) - trideset jedan zadatak sa nizovima brojeva gde je trebalo uočiti obrazac. Vreme je bilo vrlo kratko (oko petnaest minuta za sve), a mnogi priznaju da nisu stigli ni do kraja.
• Sinonimi i antonimi (šifra AL4D) - čak osamdeset reči, svaka sa po jednim bodom. Test je zahtevao brzo prepoznavanje značenja.
• Zadaci sa tri rešenja (TVRD) - procena najboljeg, drugog najboljeg i najgoreg odgovora, često na primerima sa oblicima i bojama (crveni i plavi krugovi, kvadrati sa simbolima).
• Odnosi između pojmova (ALF7NL) - primer: nebo-plavo, trava-... Kandidati su morali da pronađu logičku vezu.
• Kutije sa znakovima (PS) - pronalaženje razlike među sličnim simbolima, što je za mnoge bio izuzetno težak deo.
• Trocifreni brojevi sa uslovima (TRIG) - promena redosleda cifara prema zadatim pravilima („najveći levo, najmanji na kraju“), uz maksimalan broj od četrdeset poena.
• Upoređivanje imena (ONET) - da li su dva imena napisana identično ili različito, sa do devedeset poena.
• Rotacija brojeva (SWAPSM) - menjanje mesta cifara u nizu, dvadeset zadataka po jedan bod.

Na kraju svega stajao je upitnik ličnosti od čak 144 pitanja, sa ponuđenim crno-belim izjavama gde je trebalo izabrati jednu od dve opcije koja više opisuje kandidata. Tu su se merile osobine poput savesnosti, tolerancije na stres, inicijative, saradnje, pa i neuroticizma. Zanimljivo je da su se mnoga pitanja ponavljala u malo drugačijoj formi - očigledno sa ciljem provere doslednosti odgovora.

Veliki broj učesnika se žalio na nemogućnost da se svi zadaci urade u zadatom vremenu. Posebno su numerički nizovi i matrice sa simbolima izazvali frustraciju. „Nema teoretske šanse da rešiš svih trideset nizova za predviđeno vreme osim ako si unapred vežbao slične šablone ili si genije“, napisao je jedan komentator. Drugi su priznali da su kod dela sa zamenom brojeva koristili papir i olovku da bi zapisali međukorake, ali su se često gubili u psovkama i panici.

Rezultati i rang lista: šta znače procenti?

Kada je testiranje završeno, na sajtu je objavljena rang lista. Umesto sirovih poena, kandidati su dobili rezultat izražen u procentima u odnosu na najbolje plasiranog. Prvoplasirani je automatski imao 100%, a svi ostali su rangirani prema tome koliko su bili slabiji od njega. Zbog toga se moglo pročitati da je drugi na listi „slabiji za svega 0,1%“. To je kod mnogih izazvalo sumnju u regularnost, jer deluje neverovatno da je iko sve zadatke uradio maksimalno tačno.

Pored ukupnog skora, prikazivani su i detaljni rezultati po kategorijama: deduktivno rezonovanje, induktivno zaključivanje, vizuelizacija, matematičko rezonovanje, brzina zatvaranja percepta, kao i skorovi za radne stilove i interesovanja. Mnogi su se iznenadili visokim vrednostima za artistic (umetničke sklonosti) i niskim za konvencionalni tip. Postojala je velika radoznalost kako se ti rezultati tumače i da li su podložni manipulaciji - jer su odgovori na pitanja ličnosti mogli biti namerno birani tako da se dopadnu organizatorima.

Pojedini učesnici su podelili svoje „sirove brojeve“ - na primer, iz testa AL4D osvojenih 66 od 80, ili iz numeričkih nizova 21 od 31. Uprkos solidnim rezultatima, neki nisu prošli dalje jer su ih „pokopali“ rezultati iz radnih stilova (inicijativa 6%, saradnja 4%, briga za druge 4%). Bilo je i onih koji su sa visokom tolerancijom na stres (94%) i niskim društvenim interesovanjima stigli do 3000. mesta.

Drugi krug: od 2000 do samo 700 mesta

Prvobitno je najavljeno da će u drugi krug ući 2000 najboljih i da će od njih biti odabrano 900 polaznika. Međutim, kako se proces odvijao, broj mesta je smanjen na 700. To je izazvalo burne reakcije. Pored toga, ispostavilo se da je raspodela po gradovima krajnje neujednačena: čak 490 mesta u Beogradu, 80 u Nišu, 45 u Novom Sadu, 33 u Čačku, 20 u Valjevu, i po 16 u Subotici i Zrenjaninu. Mnogi su ovo protumačili kao diskriminaciju kandidata iz manjih sredina.

Kandidati koji su prošli prvi krug dobili su mejl sa eksel tabelom u kojoj su navedene škole, programski jezici (Java, JavaScript, PHP, .NET, C#) i broj mesta. Potom su morali da sastave listu od tri želje. Svaka škola je potom imala pravo da testira i intervjuiše dvostruko više kandidata od broja mesta koje nudi. Na primer, za SEE ICT / BIT Technology u Beogradu za JavaScript (60 mesta) pozvano je 120 ljudi na online test i razgovor. Elektronski fakultet (ETF) i Fakultet organizacionih nauka (FON) privukli su veliki broj prijava - ETF je za Javu i PHP imao čak 146 kandidata na spisku za testiranje.

Drugi krug selekcije se u mnogim školama sastojao iz dodatnog testa (često logičkog ili testa digitalne pismenosti) i intervjua. Na primer, Metropolitan univerzitet je za Niš sproveo kratak motivacioni test, a potom pozvao 112 kandidata na dalje provere. Vojvođanski IKT klaster je na svom sajtu objavio detaljan plan: pismeni test, pa intervju, i na kraju potpisivanje ugovora koji predviđa obavezu povraćaja celokupnog iznosa kursa (2000 evra) ako se obuka napusti posle 20% odslušanih časova, kao i obavezu da polaznik ostane u Srbiji dvanaest meseci po završetku. Sve to dodatno je zabrinulo one koji su već zaposleni ili razmišljaju o inostranstvu.

Kritike na račun celog projekta

Gotovo svi učesnici foruma saglasni su u jednom - obuka je prekratka da bi od totalnog početnika napravila junior developera. Iskustva ljudi koji su prošli slične kurseve (bilo preko državnih ili privatnih programa) govore da se koncepti objektno orijentisanog programiranja, rad sa bazama podataka, framework-ima i testiranjem ne mogu savladati za tri-četiri meseca, posebno ako polaznik radi ili ima druge obaveze. „Potrebno je dvanaest do četrnaest meseci danonoćnog rada da bi se stiglo do junior nivoa“, izjavio je jedan samouki programer.

Pojedini su direktno optužili organizatore za „pranje para“: navodno država po polazniku plaća 1.500 evra školama, a kandidat daje još 100 evra participacije. Umesto da se subvencionišu firme da same organizuju obuke i obezbede praksu, novac - tvrde kritičari - odlazi privatnim obrazovnim ustanovama koje nude upitne programe. Čuvena „IT akademija“ i drugi kursevi često su pominjani kao primer gde se obećava brz posao, a realnost je sasvim drugačija.

Oštro je osporavan i način testiranja. „Testovi nemaju veze sa programiranjem“, ponavljali su mnogi. Psihološki test, matrice, nizovi i sinonimi ne pokazuju da li će neko biti dobar koder, već mere sasvim druge sposobnosti. Jedan komentar je posebno upečatljiv: „Ovo su testovi za vunderkinde koji su u životu malo postigli, pa sad treba da ih lansiraju u zvezde.“ Istovremeno, izbor škola praktično favorizuje Beograd, a kandidati iz Kraljeva, Kragujevca ili Zaječara - koliko god bili dobri - teško da mogu da prisustvuju nastavi uživo.

Ima li nade za one koji nisu prošli?

Iako su mnogi razočarani, nijedan od učesnika nije ostao potpuno bez alternative. Većina je već krenula sa samostalnim učenjem. Pominjani su resursi kao što su freeCodeCamp, Codecademy, Khan Academy, Udemy, Coursera i edX. Neki su se opredelili za konkretne tutorske kurseve na YouTube-u ili za plaćene specijalizacije na platformama koje nude MIT i Harvard (CS50). Svi su saglasni: za uspeh je potrebno „debelo grejanje stolice“, odnosno svakodnevno višesatno vežbanje.

Što se tiče pronalaska posla, iskustva su podeljena. Ima onih koji su i posle godinu dana samostalnog učenja i izrade sajtova uspeli da dobiju prvu praksu ili posao. Drugi, uprkos završenom ETF-u ili FON-u, nisu mogli da se zadrže na prvom radnom mestu. Zajednički imenilac je portfolijo - bez konkretnih projekata na GitHub-u, bez dokazanog koda, teško je privući pažnju poslodavaca. Sertifikat sa kratkog kursa, bio on državni ili privatni, nije dovoljan.

Jedan iskusni programer je napisao: „U IT-ju se stalno uči. Ja i posle sedam godina otkrivam stvari koje tada nisu postojale. Diploma nije presudna - radio sam sa ljudima koji imaju samo srednju školu ali su sami učili godinama i postali odlični inženjeri.“ Dakle, prekvalifikacija može biti dobra „početna tačka“, ali je dalji put isključivo u rukama pojedinca.

Najčešće nedoumice i saveti

Koji programski jezik izabrati?

Prema oglasima za posao, najtraženiji su JavaScript (posebno sa React-om, Angular-om), Java, C#/.NET, Python i PHP. Jedan komentator preporučuje C# zbog svestranosti: može se koristiti za desktop, web, mobilne aplikacije i Internet of Things. Drugi ističu da je JavaScript nezaobilazan za front-end, a Python odličan za početnike i za data science. Savet: odaberite jedan jezik, savladajte osnove, pa se postepeno širite. Nemojte pokušavati da učite sve odjednom.

Kako do prakse?

Većina firmi traži i za junior pozicije solidno predznanje. Oglasi često sadrže zahteve za poznavanjem OOP principa, rada sa bazama, pisanja unit testova, korišćenja CSS preprocesora, pa čak i rekurzije. Neplaćene prakse su retke, a i kada postoje, konkurencija je velika. Preporuka: prijavljujte se na sve prakse koje vidite, čak i ako ne ispunjavate sve uslove. Ponekad poslodavci cene motivaciju i potencijal. Takođe, umrežavanje na IT događajima, preko LinkedIn-a ili na forumima može otvoriti vrata koja inače ostaju zatvorena.

Da li se isplati platiti privatni kurs?

Cene kurseva variraju od 200 do 1000 evra. Mnogi polaznici su razočarani - predavači često ne umeju dobro da prenesu znanje, gradivo se prelazi prebrzo, a nakon kursa nema ni pomoći pri zapošljavanju. Nasuprot tome, postoje besplatni i kvalitetni online materijali koji pokrivaju sve nivoe. Ako već plaćate, birajte programe koji uključuju mentorstvo i grupne projekte, jer samostalno gledanje snimljenih predavanja može biti nedovoljno.

Zaključak: prilika ili zamlaćivanje?

Državna prekvalifikacija za IT sektor je ambiciozan projekat koji je podstakao hiljade ljudi da se zainteresuju za programiranje. Ipak, način na koji je sproveden - komplikovani testovi, netransparentni kriterijumi, smanjenje broja mesta, nejednaka geografska raspodela i kratko trajanje obuke - mnoge je ostavio u uverenju da se radi o loše osmišljenom poduhvatu, a možda i o čistom marketingu.

Sa druge strane, oni koji su prošli sve faze dobili su priliku da uđu u svet IT-ja uz minimalne troškove. Da li će od njih postati dobri programeri, zavisi isključivo od njihove spremnosti da uče i rade dodatno. Kurs sam po sebi ne može biti dovoljan - to su shvatili skoro svi koji su imalo zagrebali ispod površine.

Ako ste i vi jedan od prijavljenih, bez obzira na ishod, ovo neka vam bude podstrek da nastavite. Kao što reče jedan od učesnika: „Nada umire poslednja, ali znanje ostaje.” IT sektor zaista nudi ogromne mogućnosti, ali put do njih je dug i zahteva mnogo truda, strpljenja i konstantnog učenja. Srećno!