Omiljeni pisci, nezaboravne knjige i tajne čitanja: Vodič kroz svet književnih izbora

Tajne književne strasti: zašto volimo baš te pisce i kako biramo knjige

Kada je reč o knjigama, retko ko ostane ravnodušan. Još od prvih slikovnica i bajki, svako od nas nosi neku omiljenu knjigu, pisca čije rečenice iznova tražimo ili sećanje na lektiru koja nas je ili oduševila ili naterala da prevrćemo očima. Iza tih izbora kriju se male priče o nama samima - način na koji biramo naslov, zašto nam neka dela ne leže i kako smo otkrili pisca koji je postao deo našeg identiteta.

Upravo iz te radoznalosti, saželi smo iskustva brojnih strastvenih čitalaca, onih koji gutaju knjige, ali i onih koji biraju pažljivo, da bismo stvorili svojevrsni vodič kroz svet književnih izbora. Ovo nije suva analiza - ovo je razgovor o svemu što čitanje čini magičnim: od omiljenog pisca do suptilnih kriterijuma po kojima pružamo ruku ka sledećem štivu.

Pisac koji nas razume - omiljeni autori i njihova čarolija

Kad nekoga upitate ko mu je omiljeni pisac, odgovor retko bude kratak. Kod mnogih se ponavljaju imena koja su postala sinonim za vrhunsku književnost: Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Viljem Šekspir, Fjodor Dostojevski ili Gabrijel Garsija Markes. Neki ističu domaće velikane, poput Bore Stankovića, Alekse Šantića ili Miroslava Mike Antića, dok drugi rado posežu za magičnim svetovima Dena Simonsa, Žila Verna ili Rodžera Zelaznija.

Zanimljivo je da mnogi pominju Šekspira kao večnog favorita - upravo on se, bez obzira na vreme, izdvaja kao autor čije se reči neprestano citiraju i prepričavaju. Ipak, postoji i ona grupa koja pronalazi svoj književni dom u delima Justejna Gordera ili Umberta Eka, dok neki ostaju verni lirici Crnjanskog i Andrića. Među savremenijim glasovima, Erlend Lu dobija sve više poklonika - njegova jednostavnost i duhovitost osvajaju čak i one koji inače izbegavaju skandinavsku književnost.

Kad se sve sabere, odgovor na pitanje „ko je tvoj omiljeni pisac“ zapravo otkriva mnogo više od literarnog ukusa - ogledalo je životne faze, emocionalnog stanja, pa čak i našeg pogleda na svet. Upravo zato, nije retkost da neko kaže: „Uvek Šekspir, uvek, uvek, uvek… i Meša super tema.“

Knjiga koja je promenila sve - utisci iz puberteta i prva književna putovanja

Pubertet je doba kada nas jedna knjiga može potpuno preobratiti. Setimo se samo kako je „Mali princ“ nekima otvorio oči, dok je druge „Mi deca sa kolodvora Zoo“ ostavila u besanim noćima. Emotivni tragovi ostaju zauvek - neki priznaju da su posle te knjige nedeljama bili potreseni, a slike iz sredine knjige i danas izazivaju jezu.

Osim kultnih naslova, pominju se i „Ana Karenjina“, „Prozak nacija“, „Beleške jedne Ane“, pa čak i Nušićeva autobiografija. Nekoliko čitalaca priseća se potresne priče o ljubavi između zrele žene i mladića, dela koje su pročitali kao tinejdžeri i koje im je delovalo potpuno nestvarno. Isto tako, „Crna braća“ Lize Tecner i Danteova „Božanstvena komedija“ probudile su maštu i inspirisale na stvaranje.

Ono što je posebno zanimljivo jeste da mnogi priznaju da su ih upravo knjige čitane u najranijoj mladosti naterale da sami pišu, maštaju i oblikuju sopstvene svetove. Nije li to najveći kompliment jednom piscu?

Lektire - ljubav ili muka? Od „Orlova rano lete“ do „Tihog Dona“

Školsko čitanje lektira podelilo je generacije. Ima onih koji su ih obožavali i čitali unapred, dok drugi priznaju da su ih mrzele jer su bile obavezne. Među dragim lektirama često se izdvajaju „Orlovi rano lete“, „Derviš i smrt“, „Zločin i kazna“, „Prokleta avlija“ i „Na Drini ćuprija“. Zanimljivo je da su upravo ove poslednje dve nekima bile naporne u školskom dobu, da bi ih kasnije, sa zrelošću, pročitali sa uživanjem.

S druge strane, gotovo kultni status imaju dela koja su umela da nateraju i najveće protivnike lektire da zavole književnost: „Stranac“ Albera Kamija, „Preobražaj“ Franca Kafke, „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa. Ipak, postoje i oni naslovi koji su ostali nepročitani uprkos svim naporima - „Tihi Don“, „Lelejska gora“, „Don Kihot“ ili „Seobe“. Jedan od čitalaca je priznao: „Nisam volela lektire. Najviše su me smarale zbirke epskih pesama i ‘Robinzon Kruso’ - tu knjigu ni danas ne mogu očima da vidim.“

No, uprkos svim podelama, većina se slaže: lektire su, makar i na silu, oblikovale književni ukus i podarile nam teme za razmišljanje. I danas, kada otvorimo neki od tih naslova, osetimo onaj isti nemir - samo što sada znamo zašto.

Kako biramo knjige? Naslov, korice, preporuka ili nešto sasvim drugo?

Izbor sledećeg štiva retko je slučajan. Mnogi se vode preporukom - bilo da je reč o prijatelju u čiji književni ukus verujemo, bilo o kritikama sa interneta. Jedan od najčešćih odgovora glasi: „Gledam sve: ko je pisac, pročitam poleđinu, naslov… a onda razmislim da li sam čula nešto o knjizi - pohvalu, kritiku. Ali obično mi je presudan sadržaj na poleđini.“

Ipak, priznajemo - i korice igraju ulogu. „Ponekad se zaletim zbog lepih korica“, priznala je jedna strastvena čitateljka, a mnogi su odmah dodali da se to zna desiti iako retko priznajemo. Naravno, postoje i oni koji knjigu biraju isključivo po autoru: ako ih je neki pisac jednom osvojio, sve novo od njega automatski dobija zeleno svetlo.

Zanimljivo je da dosta ljudi otvara knjigu na nasumičnoj strani i čita nekoliko redova - taj metod, kako kažu, mnogo pomaže da se oseti stil pisanja i da li im prija. A kad je reč o uticaju naslova, mišljenja su podeljena: neke naslov odmah privuče ili odbije, dok drugi gotovo da ga i ne primećuju, fokusirajući se na žanr i tematiku. U svakom slučaju, retki su oni koji će posegnuti za knjigom čiji naslov u sebi sadrži reč „kučka“ ili „sponzoruša“ - takva dela, kažu, jednostavno preskaču.

Klasici naspram lake literature - večita borba srca i razuma

Je l’ bolje čitati klasike - one „teške, ozbiljne knjige“ - ili se opustiti uz tzv. čik lit? Većini odgovor zavisi od raspoloženja. Kada želimo da skrenemo misli i jednostavno uživamo, laka literatura je idealna. Ali kad nam treba izazov, nešto što će nas prodrmati i naterati da razmišljamo, posežemo za delima Dostojevskog, Andrića ili Bulgakova.

Jedan od iskaza sjajno oslikava tu dvojbu: „Kada pauziram od učenja, više mi prija laka literatura, a ima faza kada volim baš te zahtevne knjige i nema šanse da čitam neku ‘bozu’ - knjige na metar.“ Drugi su još direktniji: „U poslednje vreme mahom biram ozbiljniju literaturu. ‘Chick lit’ nisam nikada ni čitala; iz zabave sam oduvek gutala fantastiku.“

Koliko god da smo skloni bežanju u lagane svetove, čini se da upravo klasici ostavljaju najdublji trag. Među njima, posebno mesto zauzimaju Dostojevski (Zločin i kazna, Braća Karamazovi), Kafka (Proces, Preobražaj) i Edgar Alan Po. A kada je reč o remek-delima koja mnogi obožavaju, ali nekima „ne legnu“, bez sumnje prednjače „Ana Karenjina“, „Na Drini ćuprija“ i „Proces“. Interesantno je da su upravo ta dela, koja izazivaju najsnažnije emocije, često predmet žučnih književnih rasprava.

Šta čitamo od domaće književnosti (a nije lektira)

Srpska književnost ne staje sa spiskom obaveznih lektira. Naprotiv. Mnoga od najlepših čitalačkih iskustava kriju se upravo u delima koja nismo morali da čitamo, već smo ih sami otkrili. Goran Petrović sa „Sitničarnicom kod srećne ruke“, Borislav Pekić sa „Vremenom čuda“, Slobodan Selenić i njegovi višeslojni romani, Momo Kapor - sve su to pisci koje čitaoci istinski vole.

Među onima koji se češće pominju su i Dragoslav Mihailović („Petrijin venac“), Danko Popović („Knjiga o Milutinu“), Milorad Pavić („Hazarski rečnik“), ali i pesnici poput Branka Miljkovića, Mike Antića i Desanke Maksimović. Jedna strastvena čitateljka priznaje: „Od naših, za mene su sveta trojka - Slobodan Selenić, Borislav Pekić i Milorad Pavić. Tu su i Danilo Nikolić, Dobrilo Nenadić, pa onda Gordana Kuić, Nada Marinković…“

Ipak, neki klasici srpske književnosti izazivaju podeljena osećanja. Iako su kvalitet neosporan, Miloš Crnjanski ume da bude pretežak - posebno u „Seobama“ - dok se Danilo Kiš i njegov „Peščanik“ nekima čine previše hermetični. S druge strane, upravo je ta slojevitost ono što drugi obožavaju. Književnost je, na kraju, stvar ukusa i trenutka u kome se nalazimo.

Snaga jedne rečenice - omiljeni citati i književni alter ego

Ponekad je dovoljna jedna misao iz knjige da je pamtimo ceo život. Mnogi čitaoci sakupljaju citate poput malih blaga. Jedan od najčešćih citiranih autora je Ivo Andrić sa svojim mudrim zapažanjima o ljudskoj prirodi. Izdvaja se i Oskar Vajld, čije reči o životu i umetnosti nikada ne zastarevaju, kao i Miroslav Mika Antić koji je mnogima omiljen pesnik upravo zbog jednostavnosti i dubine.

Kada je reč o književnom alter egu, odgovori su raznoliki koliko i samo čitalaštvo. Neko se prepoznaje u Andrićevom fra Petru iz „Proklete avlije“, neko u Dafini iz „Seoba“, a ima i onih koji osećaju snažnu povezanost sa Kneginjom Levinom iz „Ane Karenjine“ ili pak sa Henrijem Činaskim iz Bukovskijevih romana. Jedan od zanimljivijih odgovora glasi: „Moj alter ego je Mali princ.“ - što dovoljno govori o tome kako nas knjige oblikuju.

Audio knjige, digitalna čitanja i budućnost papira

Uprkos sve većoj popularnosti audio knjiga i digitalnih formata, ljubitelji književnosti mahom ostaju verni papiru. Ipak, priznaju da su probali, pa čak i uživali u audio formatu - posebno za uspavljivanje ili putovanja. Jedna ispitanica priznaje: „Slušala sam Ekarta Tola pred spavanje - milina. Ali roman nikada ne bih tako slušala. Najviše volim papir.“

Slično je i sa evidencijom pročitanih knjiga. Dok neki pomno beleže svaki naslov, a neki vode čitalačke dnevnike i zapisuju utiske, mnogo je onih koji su odustali od takvog beleženja - jednostavno, broj pročitanih knjiga postao je manje važan od samog doživljaja. Ipak, oni koji vode evidenciju često imaju impresivne brojke: od tri stotine do preko hiljadu naslova, što svedoči o tome da je čitanje zaista strast.

Fizička blizina knjige i čarolija biblioteka

Postoji nešto neodoljivo u posedovanju sopstvene biblioteke. Mnogima je najdraže da knjigu koju vole drže na polici, da joj se vraćaju i da je mirišu - taj miris knjige nezamenljiv je. Drugi, pak, rado posećuju biblioteke, uživaju u ritualu biranja i vraćanja, u iščekivanju da neko delo postane ponovo dostupno.

Što se tiče obeleživača, retki su oni koji prave „magareće uši“ na knjigama - to se smatra gotovo svetogrđem. Umesto toga, koriste se razni bukmarkeri, od magnetnih do unikatnih, koji često postaju suveniri sa putovanja ili mali znaci pažnje. Jedna čitateljka je izjavila: „Prvo što me majka naučila kad sam počela da čitam - knjigu treba poštovati i čuvati. Nikad ne pravim uši.“

Izazovi današnjeg čitanja - koliko knjiga godišnje?

Na pitanje koliko knjiga godišnje pročitamo, odgovori variraju od desetak do čak pedeset i više. Zanimljivo je da mnogi primećuju pad broja pročitanih dela kako godine prolaze i obaveze se gomilaju. Ipak, i dalje se pronalazi vreme - makar jedna knjiga mesečno, ili pak pojačano čitanje tokom godišnjeg odmora, kada more i opuštena atmosfera čine da stranice klize same od sebe.

Većina ispitanih ističe da na godišnji odmor nosi bar tri do pet knjiga, a neretko se dešava da požele još. To je trenutak kada ništa ne ometa taj intimni dijalog sa pisanom rečju - i upravo zato, izbor tih letnjih naslova nikada nije slučajan: biraju se ili davno željeni klasici ili laka štiva koja osvežavaju i opuštaju.

Ko su nam književni junaci i zašto im se stalno vraćamo?

Svako ima svog književnog junaka u koga se simbolično zaljubio. Njemu Raskoljnikov, njoj gospodin Darsi - ali ima i onih koji biraju Hitklifa iz „Orkanskih visova“ ili Hamleta. Jedan odgovor posebno osvaja: „Zaljubljena sam u bajronovskog junaka - zatvoren, inteligentan, melanholičan. Zato volim Onjegina, Pečorina, Hitklifa…“

Kada je reč o najlepšoj ljubavnoj priči, nezaobilazna su dela poput „Gordosti i predrasude“, „Džejn Ejr“, „Orkanskih visova“ i „Prohujalo s vihorom“. Mnogi ističu i modernu priču o Šari i Fransoa iz romana Danijele Stil, dok neki dodaju da ih je duboko dirnuo odnos između Fermine Daze i ljubavnika u „Ljubavi u doba kolere“.

Zašto neke knjige ostavljamo na pola?

I najstrastvenijim čitaocima dešava se da neku knjigu ne mogu da završe. Najčešći razlog nije nužno loš kvalitet - jednostavno, neka dela traže posebno raspoloženje, više zrelosti ili potpuno drugačiji životni kontekst. Tako su „Koeljove knjige“, „Igra staklenih perli“, „Mobi Dik“ ili čak „Hazarski rečnik“ ostale nedovršene kod mnogih, iako ih silno žele pročitati jednog dana.

Zajednički stav je: „Život je prekratak da bi se čitale loše knjige. Ako mi ne legne, ostavim je. Uvek postoji neka druga koja me čeka.“ Ipak, ima i onih koji teraju do kraja iz poštovanja prema autoru, ili jednostavno zato što ne vole da započeto ostane nezavršeno. Koliko god da se trudimo, neke priče jednostavno nisu za nas u datom trenutku - i to je sasvim u redu.

Zaključak: knjiga kao prijatelj, ogledalo i bekstvo

Kroz sva ova pitanja i odgovore, kristališe se jedna suštinska istina: bez obzira na to da li volimo klasike, lektrunastavke ili savremeni čik lit, koliko god nam se mišljenja razilazila o pojedinim delima, ono što nas spaja jeste ljubav prema čitanju. Svaka pročitana knjiga, svaki omiljeni citat i svaki nezaboravni lik ostaju deo nas.

I baš kao što neko od čitalaca reče - „Nikad ne treba očajavati kad se nešto izgubi. Sve se još divnije vraća… treba u sebi živeti i na ceo život misliti na sve svoje milione mogućnosti, širine i budućnosti.“ - tako i knjige čekaju svoje vreme. Neke smo već pronašli, neke će nas tek pronaći.